Тема је крађа коња и морална дилема двојице дечака, Арама и Мурада, који су главни јунаци овог одломка из романа. Арам се присећа незаборавног догађаја из свог детињства, које је сликовито и сетно описао као најлепши период живота речима „једнога од оних минулих добрих дана ... када је свет био пун величанствености ... и када је живот био још чаробан и тајанствен сан ...“.

Дечак Мурад је један од необичних ликова у овом делу.

Необичан је по својој блискости и љубави према животињама и то је, можда, та његова „луда жица“. Он више брине о коњу него о рођаку када Арам падне током јахања. Он лечи озлеђеног црвендаћа и са њим разговара. И животиње као да осећају да им је ближи него људима, па ни пси у винограду не лају када он дође. Врло је емотиван, воли да се осамљује у природи. Мурад је несебичан човек. Украо је коња само да би обрадовао и испунио дугогодишњу Арамову жељу. Намера му је да заштити свог рођака и да га не уплиће у овај непоштен чин и зато сам преузима одговорност за почињену крађу. Склон је необичним поступцима који збуњују људе у његовом окружењу: крађа белца, разговор са птицом, одлука да се Белац привремено задржи у власништву.

Једанаест векова је ова породица позната по поштењу. И кад су постали „најневероватније и најсмешније“ сиромашни, нису морално посрнули: „Пре свега, били смо поносити, затим поштени и веровали смо у добро и зло. Нико од нас не би никога на свету преварио, а камоли покрао.“ И Арам и Мурад су васпитани у том духу. Уосталом, о надалеко чувеном поштењу своје породице говори управо Арам: „Ниједан члан породице Гарогланијан није могао бити лопов.“

Ујак Косрове, „људина снажне главе, црне косе и највећих бркова у Сан-Јоакинској долини“, имао је преку нарав и био је раздражљив човек који је и на најгоре вести увек одговарао не­стрпљиво и подигнутим тоном: „Не мари ништа, не обраћај на то пажњу.“ Он је разочаран и несрећан јер је његов јерменски народ протеран из домовине и та његова рефренска рече­ница осликава ујаков став да ништа није вредно после таквог губитка, ни кућа ни скуп коњ.

Фармер као да наслућује ко му је украо белца и зато одлази код Гарогланијана, али је добронамеран човек који не жели да се завади са пријатељима па покушава да све мирно реши. Он искрено и са тугом у гласу говори колико му је потребан коњ. Његове речи су нашле пут до Арамовог срца и он ће отрчати до Мурада да му исприча шта се догодило. Међутим, дечаци одлучују да и даље задрже коња. С друге стране, ујака је фармерова исповест раздражила и он га је својом виком и неразумевањем отерао.

Фармер дечаке назива „синови мојих пријатеља“. Приступа им добронамерно и пријатељски, покушава да их подстакне да сами учине праву ствар и врате коња. Посредно им је показао да је препознао свог белца, а помињујући им далеко чувено поштење породице Гарогланијан поново је пробудио њихову савест и помогао им да донесу исправну одлуку. Своју доброту, племенитост и разумевање доказао је речима: „Покварен човек би веровао више очима него срцу. Збогом, моји млади пријатељи.“

 

1. "Моје најраније успомене биле су успомене на коње, а моје прве чежње-чежње за јахањем"...

2. "Ми смо били сиромашни,... били смо поносити, затим били смо поштени и веровали смо у добро и зло"...

3. Рођак Мурад и "позајмљени" белац

4. Ујак Косрове и фармер Џон Бајро

5. Коњ је враћен власнику

Фармер је свратио да покаже да није љут и да се захвали дечацима на дискретан начин, похваливши се Арамовој мајци да је коњ јачи и живљи него што је икад био. Ујак је својом реакцијом показао да је и сам негде наслућивао како ће се све разрешити на крају: „Тихо, човече, тихо. Твој коњ је враћен, не обраћај пажњу на то.“

    1. Треба волети живот и водити се својим осећањима.
    2. Иако си сиромашан треба да будеш: поносан, паметан, даразликујеш добро и лоше, не лажеш, не вараш, и да ни у чему не претераш.
    3. У животу не треба бити нагао и прек, већ треба проблем сагледати из више углова и покушати га решити на што безболнији начин .